Прве године рада „Просвјета“ је провела у изнајмљеним просторијама, и то у просторијама српског пјевачког друштва „Слога“, а касније у богословији. Ширењем чланства, и легата, у неколицини кућа су смјештене канцеларије, али све то није задовољавало растуће потребе друштва. 1907. године Шћепан Грђић предлаже да се гради нова зграда. Појединци су предлагали да то буде пословна зграда, или хотел, али се ипак остало при првобитној замисли да се гради „Просвјетин дом“. Сам пројекат је израдио Милош Миладиновић, а изградња почиње 1910. године, а одлучено је да отврење буде на десету годишњицу оснивања „Просвјете“. Планирано је било да се у зграду смјесте и будућа библиотека, Српска банка, Српски клуб и Савез земљорадничких задруга. У септембру 1911. године, зграда је завршена и „Просвјета“ се усељава у свој дом, из којег ће у будућности бити протјеривана, али ће се као феникс, увијек враћати своме дому.
Свој можда и најплодоноснији период рада СПКД „Просвјета“ доживљава успостављањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, те потом Краљевине Југославије. По ослобођењу наших крајева од аустроугарске окупације, 10. новембра 1918. године састаје се Главни одбор „Просвјете“, и то онај који је изабран 1913. године. Имовина друштва је тада преузета од принудног управитеља током ратних година. Ипак, и поред тога што је дио имовине сачуван, као и највећи дио архиве и књижног фонда, цијела организација, одбори и пододбори су морали да се граде из пепела.
Један од највидљивијих аспеката рада „Просвјете“ у периоду 1918-1941 јесте школовање омладине, тачније оснивање и изградња ђачких домова, одржавање различитих школа и курсева. У овом периоду мање се полагало на стипендирање у класичном смислу, већ је примат дат оснивању ђачких домова, како би се на тај начин више и брже помогло школовању омладине. Први послијератни дом је био онај у Мостару, који је темељито обновљен, те је поново почео са радом 1919. године, те је у њему могло боравити 77 ученика. Истовремено, те године се у Мостару отвара и женски ђачки дом, у сарадњи са Колом српских сестара, гдје је смјештај нашло 12 ученица. Сарајево, као највећи град, и мјесто са највећим бројем школа и ученика, вапило је за једним оваквим домом. Није било времена да се приступи градњи посебне зграде, како је било планирано већ годинама уназад, већ је 1919. године купљена зграда у тадашњој Немањиној улици и преправљена за потребе смјештаја ученика, док је истовремено од стране власти донирана једна мања зграда, која је такође постала ђачки дом. Тако су у Сарајеву почетком школске 1919/1920 године смјештај имала 87 ученика, но то је била само кап у мору, а морало се мислити и на оснивање женског ђачког дома.
Након Мостара и Сарајева слиједе исте године и Тузла, те се онда у наредним годинама убрзано отварају домови у Бихаћу, Босанској Градишци, Бањалуци и бројним другим градовима. „Просвјета“ већ тада почиње градити добре односе са осталим друштвима, понајприје са „Гајретом“, те ће ова два друштва заједнички отворити ђачке домове, најприје у Гацку и Фочи, а потом и у Требињу. Овај вид рада је био изузетно плодоносан, те су „Просвјета“ и „Гајрет“ веома добро сарађивали на бројним пољима.
Оно што је свој зачетак имало још у аустроугарско вријеме, а то је описмењавање и просвјећивање народа кроз оснивање библиотека и читаоница, свој зенит ће доживјети управо између два свјетска рата. До 1914. „Просвјета“ је покренула 5 окружних и 8 среских библиотека, као и 10 покретних, које су била велика иновација за оно вријеме. Књижни фонд је срећом скоро у потпуности сачуван, што је била база за поновно покретање библиотека. Централна библиотека 1925. мијења своје име у „Просвјетина“ централна библиотека, те постаје матична за све остале, широм БиХ. Библиотека, смјештена у Просвјетином дому, постаје прва јавна библиотека тог типа, која је, иако још увијек није постојао универзитет, имала и универзитетски карактер, јер је била намијењена и студентима. Bројке говоре саме за себе – до 1941. године услуге библиотеке је годишње у просјеку користило 13.000 особа у читаоници, а још 15.000 њих је користило услугу посуђивања књига.
Рађанем нове Југославије, и ослобађањем земље од фашизма и нацизма, родила се и нада да ће ново доба донијети и нове успјехе и побједе. Већ у мају 1945. године Народна влада БиХ оснива привремени одбор састављен од ранијих чланова Главног одбора „Просвјете“, како би се реактивирао рад „Просвјете“. На обновитељској скупштини 8. јула 1945. године констатовано је да је „Просвјети“ у периоду 1941-1945 нанесена непоправљива штета, и да ће бити неопходна помоћ државе да се поново организује рад. Највећи дио архиве и кнјижног фонда је у потпуности уништен, а међу њима и велики број старих и непроцјењивих наслова.
„Просвјета“ је након ослобођења 1945. године оставила велики траг када је у питању борба против неписмености. Штампано је 40.000 примјерака Буквара, те су организоване стотине аналфабетских течајева како би се искорјенила неписменост међу одраслима. Паралелно са овим активностима, поново се кренуло са оснивањем библиотеке, прикупљањем сачуваних наслова у подручним библиотекама, али и куповином и донацијама. До саме национализације успјешно је обновљен књижни фонд и рад Централне библиотеке.
У прољеће 1948. године долази до оснивања Савеза културно-просвјетних друштава, чиме је тадашња комунистичка власт хтјела да под своју контролу потпуно стави рад националних културно-просвјетних друштава. Био је то у ствати први корак ка гашењу истих. Власти су већ тада почеле са отежавањем рада, посебно у подружницама, па је тако већ до 1948. године замро рад скоро свих пододбора, гдје су неки већ прогласили ликвидацију. Репресија је водила до тога да је 1949. одлучено да се у потпуности угасе сва национална друштва, и да се њихова имовина формално пренесе у нови Савез, али у пракси је то значило одузимање и конфискацију средстава и имовине, што је и формално учињено у прољеће те године. 26. марта 1949. по посљедњи пут се састаје шири састав руководства „Просвјете“, те закључује и обуставља рад и предаје имовину. Свега четири године обновљеног рада тако је заустављено, и долази до најдужег прекида у раду „Просвјете“, који ће потрајати све до 1990. године.
