У просторијама СПКД “Просвјета” Сарајево, у понедјељак, 25.3. одржана је промоција монографије “Два дијела театарског срца”, аутора Градимира Гојера, о позоришним умјетницима Оливери Костић-Марковић и Звонимиру Марковићу. О њиховом доприносу позоришној умјетности, али и о њиховом педагошком раду и животу говорили су Јасна Диклић, Дино Мустафић, Алија Пирић, и њихов син Александар Марковић без чије иницијативе и залагања ово дјело не би угледало свјетлост дана. Велики број присутних је уживао у сјећањима, фотографијама и одломцима из радио-драма које је овај театарски пар стварао. Градимир Гојер написао је књигу о драмским умјетницима, Оливера Костић-Марковић и Звонимир Марковић били су партнери, у животу и на сцени, баш како то и наслов књиге каже као “Два дијела једног театарског срца”. “Та књига за мене представља, иако је нисам писао, моје животно дјело. То је, прије свега, прича о мојим родитељима, као глумцима који су Сарајеву, БиХ и шире, подарили незаборавне улоге из красног драмског репертоара, како драмских класика тако и писаца сувремених текстова”, казао је Александар Марковић. То је и књига о љубави аутора према тим умјетницима, која се трансцендентира на његов драматуршки начин. Књига је то и о љубави двоје умјетника, који су се заљубили потом постали и брачни пар. Играли су често заједно на сцени, у пару. “Књига је то и о њиховој љубави према мени, као њиховом сину, али и мојој љубави према њима. Неколико се ту врста љубави преплиће”, нагласио је. Како је казао, интересантно је било одрастати са умјетницима. То су посебни људи, са необичним сензибилитетима који се често не поклапају са рационалним и утврђеним нормама. “Живот са умјетницима је интересантан, необичан и занимљив, али и оплемењује јер умјетност сама по себи оплемењује друштво и човјека. Тако сам и ја одрастао у племенитој и топлој атмосфери двоје људи који су ми били и родитељи”, казао је. Театарски пут водио је умјетнички пар Марковић кроз неколико позоришних кућа – од Београда, Осијека, до Сарајева гдје су наступали у Малом позоришту (Камерни театар 55) потом и у Народном позоришту Сарајево. Запажени су и њихови ангажмани на радију и телевизији. Само на тадашњем Радио Сарајеву (данашњи БХР1), архивирано је, истиче Александар Марковић, више од 350 тонских записа радио-драма у којима су учествовали. Звонимир Марковић проглашен је 1976. године глумцем године Радио Сарајева, а Оливера Марковић 1958. године за улогу вјештице у драми Ингмара Бергмана ‘ Дансе Мацабре’. Оливера Марковић је била и педагог, у Драмском студију при Малом позоришту. Одњеговала је, заједно са осталим професорима тадашњег Драмског студија, многе бх. глумце међу којима су Јосип Пејаковић, Јасна Диклић, Драган Јовичић, Зијах Соколовић, Нада Ђуревска, Весна Машић, Нисвет Омербашић, Ферид Карајица, Хасија Борић… Током рата у Босни и Херцеговини, Оливера Марковић окупљала је дјецу, у свом стану, у намјери да их склони са улице и олакша им ратно дјетињство. Припремали су приредбе, касније и озбиљније театарске наступе. Учинила је да театром и умјетношћу дјеци буде лакше у рату. У музичком дијелу наступио је Армин Смајић, ученик 4. разреда Средње музичке школе Сарајево у класи проф. Белме Тузовић-Мујкић. (дио текста пренесен са радиосарајево.ба)