Драги моји,

        као неко ко је више пута објављивао текстове у Босанској вили, шаљем вам овај текст објављен у најновијем викенд двоброју новина Danas, Beograd, 23/24. новембар 2024. сматрајући да ће, ако се нађе у електронској форми на интернету (вашем сајту), послужити онима који се буду бавили писањем или истраживањем стваралаштва Горана Симића. Неко ће га тек упознати, а неко можда сагледати и другачијим очима.

           Знајући да је био један од ваших главних и одговорних уредника (1993-1995) и члан СПКД Просвјета сматрам ово својим моралним професионалним дугом. Хвала! С поштовањем,

          Маријана Петровић

Поштована госпођо Петровић,

Захваљујемо Вам на посланом тексту. Ваша посвећеност очувању и промоцији стваралаштва Горана Симића, као и Ваша сарадња са нашим часописом, за нас имају изузетну вриједност.
Са задовољством ћемо објавити Ваш чланак на нашим платформама, вјерујући да ће, као што сте рекли, бити од користи истраживачима и свим љубитељима књижевности који желе боље упознати опус Горана Симића. Његов допринос нашем Друштву и „Босанској вили“ оставио је неизбрисив траг.
Посебно Вам се захваљујемо на Вашој преданости очувању сјећања на овог важног човјека.

Срдачан поздрав,

СПКД „Просвјета“ Сарајево

 In memoriam Горан Симић (20.10. 1952-29. 09. 2024)

                                 ПЕСНИК СА АУРОМ СНОВА И ДОБРОТЕ

              Горан Симић, српско–канадски песник, прозни и драмски писац, либретиста, педагог, рођен је у Власеници (БиХ). Живео је и радио у Сарајеву као професионални писац, био главни уредник часописа Наши дани и Лица, те покретач књижара Валтер и Ренесанса до 1996. када се преселио у Торонто (Канада). Никада није престајао да пише слушајући своје унутарње биће. Чак и када је био принуђен да ради физичке послове како би прехранио своју породицу, написао је есеј Збогом Музо, добар дан Прада о свом раду у магацину робне куће Прада, који је увршћен у књигу Уметност есеја, обавезну литературу на канадским универзитетима. Из Канаде се коначно враћа Сарајеву 2013. где наставља вредно да ради, пише и објављује књиге. Ових дана отишао је изненада, у тренутку када је требало да се пресели у Београд (а зашто би иначе, него поетски) због љубави. Сахрањен је на гробљу Свети Марко у Сарајеву.

           Прве песме је написао са 13 година, прву књигу Тачка до круга или пут објавио 1976. (Свјетлост, Сарајево), а последњу Златни пир међу људождерима 2024. (Buybook, Сарајево). Са 33 године, већ награђиван, на моје питање како види своје стварање  у будућности, одговорио ми је да се нада и сања да се његови стихови читају у целом свету, што се и остварило. Веровао је да поезија може променити свет набоље. Објавио је збирке песама: Вертиго (Веселин Маслеша, 1977), Мандрагора (Веселин Маслеша, 1982), Корак у мрак (Свјетлост, 1987), Сарајевска туга (Центар за мир, 1995), Sprinting from the Graveyard (Oxford University Press, Енглеска, 1997), Књига лутања (Рад, 2002), Immigrant Blues (Brick Books, Торонто 2003), Моји сретни дани у лудници (Босанска књига, 2010)… Песме су му штампане у антологијама БиХ, као и Scanning the Century i Ben’s Poetry.

            Његова књига поезије Sunrise in the Eyes of the Snowman (Свитање у очима Снешка Белића), написана на енглеском језику, проглашена је за најбољу књигу 2012. у Канади. Награду му је доделило Удружење канадских писаца, као најзначајнија професионална књижевна организација у земљи. Остао је забележен као први аутор у историји ове институције, лауреат са другог говорног подручја и културног простора, тако његово име остаје записано уз Леонарда Коена, Маргарет Атвуд…  Књиге су му преведене на 15 језика, од чега је само књига поезије Сарајевска туга преведена на 8. језика. Писао је прозу: Записи о бившим људима (Зоро, Сарајево, 2005), Looking for Tito (Frog Hollow Press, Victoria, Канада)…       

            На књижевним вечерима би разговетно читао заносним баритоном своје песме и приче (које нуде мала сценарија, синопсисе за филм), као педагог преносио је другима своја сазнања о писању, вери у лепоту, могућностима у славу борбе за слободу живљења и стварања. Као гостујући писац радио је на Massey Колеџу, Guelph Универзитету, Banff центру за уметност и Алберта Универзитету у Едмонтону. Волео је људе и посматрао их ћутке промишљајући. Гласно се радовао сусретима раширених руку: „Е, гдје си?“. Емпатичан, пун разумевања пажљиво би слушао саговорника, отворен и искрен чинио да се осећате центром пажње. Основао је издавачко предузеће  Luna Publications које је било подршка многим писцима и несебично је помагао (често на своју штету) свима којима је помоћ или подршка била потребна.

            Куриозитет (за песнике уопште, нарочито за БиХ), а можда и не, јер без музике није могао да живи, успео је да споји своје стихове са њом, написавши либрета за три изведене опере: Еуропа (композитор Најџел Озборн) у Сарајеву (БиХ) 1995. London Under Siege (композитор Дејвид Вајлд) у Хановеру (Немачка) 1999. и Diferences in Demolition – Севдах опера (композитор Најџел Озборн) у Лондону, (Енглеска) 2007. Најџел Озборн је инспирисан његовом поезијом компоновао музику и објавио CD под називом Songs of Love and Revolution.     

              Деца и дете у њему су му увек били звезда водиља. „Кад се роди дијете тој срећи недостаје само поезија.“ Зато је настала Маштованка (Свјетлост,1989). Деци је посветио дванаест бајковитих позоришних игара: Бајка о Сарајеву (која се 16 година играла на сцени Позоришта младих Сарајево), Легенда о дуњалуку, Марко Краљевић и вила, Палчић Дугоња, Луна тражи зиму, Хранљива прича… Wind in Uniform (Magic Theatre, Сан Франциско, SAD), Loneley goalkeeper (Cahootz Theatre, Торонто, Канада), Taxi project (ПЕН Kанада, Торонто), Ballad of Baggage, „4 Unlimited“ (Heart Hous, Торонто, Канада).

            Награде су само биле резултат квалитета његовог стварања, коме је приступао страсно, темељно и одговорно: Слово Горчина, Требињске вечери поезије, Седам секретара СКОЈ-а, Печат вароши сремскокарловачке, Бијенале југословенског луткарства, Бијенале БиХ луткарства, Helman-Hammet (SAD), PEN USA Award (Канада), Canadian Author Association  (Канада), Перо Живодрага Живковића…

               Активно је учествовао у стварању и раду сарајевског ратног театра (његова Бајка о Сарајеву је била прва ратна представа за децу 1994) и очувању Удружења књижевника БиХ тих година. Од 1993 до 1995. био је председник Српског просвјетног и културног друштва Просвјета, а од 1994 до 1997 се потписивао као главни и одговорни уредник Босанске виле. Један је од оснивача и председник ПЕН центра БиХ. Његов богат, испуњен живот је био инспирација филмским редитељима за више документарних филмова снимљених о њему. За филм The Green Minefield, у режији Витолда Видића (Торонто, 2004.) написао је текст, а филм When you Die as a Cat (из три дела: Рат, Имиграција, Носталгија), у режији Зорана Маслића из Финске (Exilekings, Торонто, 2009.), добио је награду на Фестивалу de Cine de Bogota (Колумбија, 2010).

            Свима онима који духовно припадају књижевности, његово стваралаштво, по разноврсности, квалитету и квантитету, нуди, тражи и заслужује истраживање у оквиру докторских радова. Вест о његовом изненадном одласку су објавиле новине у Канади, САД, Великој Британији, Португалији, Шпанији, Хрватској, Босни и Херцеговини… радио Љубљана и радио Сарајево емитовали емисије посвећене његовом стваралаштву, а Београд и ја га и даље чекамо, с дубоким поштовањем  и љубављу

Маријана Петровић,

Театролог и глумица